Verujem – ne verujem

2016 - Nov - 29

Jedna od najzastupljenijih rasprava u svetskim medijima nakon nedavno završenih izbora za predsednika SAD odnosi se na netačne i neproverene vesti na internetu – pogotovo na društvenim mrežama – kao i njihov uticaj na mišljenje i stavove javnosti. Čak se i odlazeći predsednik Obama oglasio na ovu temu prilikom posete Nemačkoj. Premda su argumenti koje stručnjaci i javne ličnosti navode uglavnom validni, čini mi se da je malo pažnje posvećeno suštini ovog fenomena koji nije nov.

Evo primera. Iznenadio sam se kada mi je nedavno jedan poznanik, inače stariji gospodin, ispričao kao istinit događaj koji je očigledno izrežiran ili čak potpuno izmišljen. Pitao sam ga odakle mu to da se opisano zaista desilo, a on mi je odgovorio da je video na internetu. Reč je o obrazovanom, rekao bih čak mudrom čoveku. Začkoljica je u tome što se on tek u poznim godinama prvi put susreo sa nepreglednim morem informacija koje nudi Mreža, i što je u životu navikao da veruje medijima u kojima rade profesionalci posvećeni svom poslu. Na internetu je postavka stvari nešto drugačija. Uz malo znanja i veštine, bilo koji pojedinac može da pokrene portal koji deluje ozbiljno i relevantno, a sve to iz bezbednosti svoje radne sobe, bez novinara, redakcije i bilo kakve odgovornosti za ono što napiše. Vesti mogu da šire i sami korisnici društvenih mreža, po principu „kažem vam, verujte mi“, a svi znamo da lakovernih ljudi nikada nije manjkalo.

E sad, čitava je suština upravo u tome da je potrebna planska i sistematska edukacija svih koji koriste blagodeti informatičkog doba i prednosti novih medija kao izvora informacija i znanja. Podataka ima nepojmljivo mnogo, i svako od nas ih „nosi“ u svom telefonu, ali oni ne garantuju znanje i mudrost. Tek ako smo sposobni da na informacije gledamo kritički, da poredimo različite izvore i ono što saznamo povežemo na pravi način, bićemo otporni na potencijalne zamke i nikakva dodatna regulativa na internetu neće biti potrebna. Sve to zahteva novi i drugačiji pogled na svet i mnogo aktivniju ulogu publike. Takva je cena nesmetanog funkcionisanja i napretka pojedinca u modernom informatičkom dobu. Smatram da ona nije prevelika u odnosu na ono što zauzvrat dobijamo.