Veliko sudaranje

2008 - Sep - 14

Vest koja je prošle nedelje u svetu privukla značajnu pažnju i izazvala najviše komentara tiče se početka rada i pokretanja prvih eksperimanata na Velikom sudaraču hadrona (eng. Large Hadron Collider, LHC) u švajcarskom institutu CERN (Evropska organizacija za nuklearna istraživanja). A da je veliki – veliki je. Radi se, naime, o najvećoj mašini na svetu koja ima oblik kružnog tunela obima 27 kilometara smeštenog oko 100 metara pod zemljom na teritorijama Švajcarske i Francuske. Cilj sudaranja dva snopa protona koji se kreću u suprotnim pravcima ubrzani gotovo do brzine svetlosti na temperaturi bliskoj apsolutnoj nuli jeste simulacija momenta nastanka kosmosa, potvrda postojanja Higsovog bozona, čestice za koju se smatra da je odgovorna za masu svih tela, i konačna potvrda takoznanog Standardnog modela, trenutno važeće teoretske postavke strukture univerzuma.

Budući da ste u ovim redovima bavimo pre svega informacionim tehnologijama, neću se duže zadržavati u domenu fizike. Sa stanovišta IT industrije, LHC i prateći eksperimenti zanimljivi su iz više razloga. Najpre, za potrebe obrade neverovatnih količina podataka koje će ovom prilikom biti proizvedeni konstruisan je LHC Computing Grid, distribuirana mreža računara u naučnim institucijama širom sveta koji zajednički treba da rade na proračunima i naučnim otkrićima. Veza između njih obezbeđena je namenskom infrastrukturom sa brzinom od 10 gigabita u sekundi. Ako ovo uporedimo sa 56 kilobita kolika je brzina standardnog modema ili 2 megabita koliko obično koriste kompanije sa iznajmljenim linijama, jasno je da će ova mreža postati začetak nekog budućeg, superbrzog Interneta. Pored toga, još 2004. godine pokrenut je projekat LHC@Home (eng. LHC kod kuće) u koji svako može da se uključi i da, ukoliko poseduje permanentnu vezu sa Internetom, svoj kućni računar, kada je u “praznom hodu”, pozajmi naučnoj zajednici i čovečanstvu za rad na proračunima. Druga bitna korist od proučavanja elementarnih čestica za budućnost IT industrije povezana je sa oblašću kvantnih računara. Umesto standardne memorije koja je sačinjena od bita (dva stanja – 0 ili 1), kvantni kompjuteri koriste qbit koji može da ima neuporedivo više stanja. Na taj način moguće je konstruisati računare koju su nezamislivo moćniji i brži od današnjih, pa možemo očekivati da u budućnosti snagu današnjih superkompjutera posedujemo u svom laptop računaru.

Kao i obično, postoji mnogo onih koji se protive radu Velikog sudarača – od poznatog teoretičara Stivena Hokinga koji se kladio u 100 dolara da eksperiment neće uspeti, do raznih ekstremnih grupa i skeptika svake vrste. Postavljaju se pitanja da li je 5 milijardi evra koliko je uloženo u ovaj projekat moglo biti iskorišćeno u korisnije svrhe i koliko je eksperiment bezbedan, odnosno da li će u kasnijim fazama on proizvesti crne rupe koje mogu da progutaju celu planetu. Naučnici širom sveta se u većini slučajeva slažu da ne postoji realna opasnost i da će većina novih otkrića biti iskorišćena za dobrobit čovečanstva na direktan ili indirektan način. Uostalom, malo je onih koji znaju za koliki deo udobnosti svakodnevnog života možemo da zahvalimo istraživanjima na institutu CERN, pa i to da je World Wide Web osmišljen upravo tamo. Da se ne radi samo o uštogljenim naučnicima koji žive u svetu teorija i matematičkih formula, govori i rep pesma o LHC-u koju su napisali i koju izvode zaposleni na ovom institutu. Samo u jednom danu, nju je na adresi http://www.youtube.com/watch?v=j50ZssEojtM videlo 2 miliona ljudi.