Usluge i filozofija

2009 - Mar - 08

Gotovo je sigurno da se svaki korisnik računara i Interneta barem jednom susreo sa pojmom “Open Source” (eng. otvoreni programski kod). Ipak, one koji manje pomno prate dešavanja u svetu razvoja softvera može da iznenadi činjenica da je čak i Microsoft, kompanija koja na neki način simbolizuje proizvođače komercijalnih računarskih aplikacija, pokrenula nekoliko sopstvenih open source projekata i da je uključena u neke druge slične inicijative. Još od 1998. godine, kada je ovaj pojam nastao kao varijanta slobodnog softvera koja preciznije opisuje način objavljivanja programa i bolje je prilagođena korporativnom svetu, traje ubrzani razvoj aplikacija za sve zamislive namene, a broj projekata raste eksponencijalno, udvostručujući se na otprilike svakih 14 meseci. Milioni profesionalnih programera i entuzijasta uključeni su u razvoj, pa je ovaj način kreiranja softvera postao svojevrstan pokret i subkultura.

Naime, open source, pred toga što garantuje slobodnu distribuciju programskog koda i povezuje nezavisne programere širom sveta (o čemu sam pisao ranije), predstavlja i filozofiju koju opisuje Open Source Definition, set pravila propisanih od strane organizacije Open Source Initiative. Da bi neki softver sa punim pravom mogao da ponese oznaku “open source”, mora da zadovolji nekoliko kriterijuma. Najvažniji su oni koji se tiču programskog koda koji mora biti dostupan svima za slobodno menjanje i prilagođavanje, zabrane diskriminacije bilo koje grupe ili pojedinca pri licenciranju open source softvera, slobodne primene programa u svim oblastima i za sve namene, kao i zaštite integriteta programskog koda originalnih autora. Zanimljivo je da definicija ne sprečava prodaju open source softvera sve dok je u paket uključen i izvorni kod, ali eksplicitno dozvoljava besplatnu dalju distribuciju od strane svih koji program poseduju, bilo da su ga platili ili slobodno preuzeli.

U ovakvoj postavci nameće se logično pitanje o interesu kompanija da se uključe u ovakav način razvoja softverskih aplikacija. Odgovor je veoma jednostavan – usluge implementacije, podrške, konsaltinga i projektovanja su ono što u open source svetu donosi zaradu. Budući da je u ekspaniziji opšti trend razvoja i ponude servisa umesto proizvoda, čak i kada je hardver u pitanju, jasno je zbog čega i open source postaje sve popularniji. Pored toga, mnogi otvoreni programi razvijaju se i u komercijalnim (sa najčešćim oznakama “professional” ili “enterprise”) verzijama sa proširenim setom funkcionalnosti i nekom vrstom garancije za podršku i nesmetani rad.

U uslovima globalne ekonomske krize open source softver, usled svoje dostupnosti, može izgledati kao odlično rešenje za mnoge kompanije. Ipak, treba imati u vidu da su u poslovnom svetu od presudnog značaja sigurnost sistema i podataka, obezbeđena konstantna profesionalna podrška i kontinuitet razvoja novih unapređenih verzija. Zbog toga je veoma bitno da svako ko se odluči za ozbiljniju primenu nekog od open source programa najpre dobro ispita sve prednosti i mane konkretne aplikacije, kao i moguće implikacije na svakodnevno poslovanje i buduće potrebe. Takođe, uvek je dobro obezbediti sopstveno osoblje za podršku i prilagođavanje, što može uticati i na unutrašnju organizaciju, pogotovo u manjim preduzećima. Velike svetske kompanije koje se odlučuju za primenu ovakvih rešenja baš zato najčešće obezbeđuju direktnu kontrolu nad razvojem projekta kroz neposredno učešće ili finansiranje, što nas vraća na problem isplativnosti ovakvog pristupa. Jedno je sigurno – rasprava o tome da li je open source softver bolji od komercijalnog trajaće još dugo, a pobednik verovatno nikada neće biti odlučen.