Um 2.0

2018 - Aug - 12

Činjenicu da ja mogu da napišem ovaj članak, da vi umete da ga pročitate, da informacije iz teksta znate da povežete sa prethodnim znanjima i iskustvima, kao i da sve to zajedno prenesete drugim ljudima, možemo da zahvalimo delu našeg mozga koji se naziva neokorteks. Ovaj najmlađi deo našeg „kompjutera“ u glavi razvio se pre otprilike 200 hiljada godina, relativno naglo, i najviše je zaslužan za napredak čovečanstva. Postavlja se pitanje da li je sličan evolucioni skok ponovo moguć.

Problem je u tome što je ljudski mozak od tada relativno malo napredovao. Tačno je da smo ovladali naukom i tehnologijom, da smo razvili nepregledno kulturno i umetničko nasleđe, ali se alat koji nam je u tome pomogao nije značajno promenio. Zamislite šta bismo tek bili u mogućnosti da uradimo kada bi se sposobnosti našeg uma ponovo višestruko uvećale. Naučnici veruju da se to nije desilo iz krajnje praktičnih razloga. Naime, mozak troši više od dvadeset procenata kalorija koje dnevno unosimo hranom, pa bi njegovo ubrzanje zahtevalo mnogo više energije. Takođe, brži mozak zahteva veći prostor, tako da bi veličina ljudske glave ugrozila život majke i deteta pri porođaju. Postoje, međutim, stručnjaci koji veruju da je ove prepreke moguće prevazići tehnološkim rešenjima. Ako bismo naš um mogli direktno da povežemo na deljene računarske sisteme smeštene u „oblacima“ i iskoristimo napredne softvere iz domena veštačke inteligencije, onda bismo dobili neophodan dodatak brzini obrade informacija koje nam trebaju pri razmišljanju, rešavanju problema i kreativnom procesu. Ovaj dodatak, za razliku od neokorteksa, ne bi bio smešten u našem mozgu, već izvan njega. Na ovoj ideji se već uveliko radi, i realno je da u nekom obliku postane deo naše stvarnosti u doglednoj budućnosti.

Kao i sve druge inovacije iz oblasti veštačke inteligencije i ugradnje elektronskih komponenti u ljudsko telo, i u slučaju hibridnog uma dolazimo do brojnih moralnih i etičkih pitanja. Mnogi se sa pravom pitaju da li bismo u tom slučaju i dalje ostali ljudi, ali i ko bi i kako mogao da kontroliše i zloupotrebi sličnu tehnologiju. Opet se vraćam na večito pitanje ljudskog karaktera. Naime, nije tehnologija sama po sebi problem. Ako se pravilno koristi ona može značajno da unapredi kvalitet života ljudi. Samo je pitanje da li smo spremni za um 2.0.