Teorija i praksa

2011 - Apr - 10

Nedavno sam imao priliku da razgovaram sa jednim poslovnim partnerom iz SAD čija je kompanija izrasla iz interesovanja i radova neformalne grupe studenata i profesora na jednom velikom univerzitetu. Bez obzira na to što su tokom godina kao organizacija višestruko porasli i dostigli globalni nivo sa nekoliko hiljada zaposlenih, ostali su verni svojim akademskim korenima, pa je centrala kompanije i dan-danas smeštena praktično u okviru univerziteta. Još i više, nastavili su da ulažu značajna sredstva u obrazovanje i da regrutuju kadrove iz redova najboljih i najtalentovanijih studenata.

Ovaj primer nije usamljen. Naprotiv, u zapadnim zemljama već decenijama unazad postoji uobičajena praksa da vodeće kompanije imaju vrlo intenzinu saradnju sa obrazovnim institucijama. Irska je, na primer, svoj neverovatan uspon ka IT velesili dobrim delom bazirala upravo na sistemu koji je omogućio da se u kratkom vremenskom roku obrazuje ogroman broj novih stručnjaka u oblasti informacionih tehnologija i telekomunikacija. Velike svetske kompanije u mnogim zemljama tesno sarađuju sa državnim institucijama, lokalnim zajednicama i obrazovnim ustanovama kako bi pomogle u unapređenju nastave, prilagođavanju nastavnih planova i programa realnim potrebama industrije i napretku tehnologije. Ništa manje značajno nije ni obezbeđivanje stipendija za najdarovitije studente i mlade ljude sa dobrim idejama.

Pojedine velike firme organizuju sopstvene “univerzitete” za obuku postojećih i novih zaposlenih, što je trend koji je najviše maha uzeo u poslednjih dvadesetak godina, ali nivo obrazovanja koji polaznici mogu da steknu na ovakvim kursevima značajno varira od slučaja do slučaja. Druge kompanije sklapaju partnerstva sa klasičnim obrazovnim ustanovama, pri čemu često ulogu jednog od partnera ili posrednika igra i država. Pomenuta partnerstva se neretko odnose na oblast istraživanja i razvoja gde studenti i profesori dobijaju od privatnog sektora sredstva za naučno-istraživački rad, dok rezultate tih istraživanja kompanije kasnije mogu da koriste u praksi, kao i da uključe studente i profesore u određene aktivnosti.

Početkom 2009. godine na jednom forumu evropski komesar za obrazovanje, kulturu i omladinu istakao je da kooperacija između univerziteta i industrije predstavlja kamen temeljac modernog visokog obrazovanja i garant kvaliteta diplomaca koje visoko školstvo proizvodi. Saradnja, naravno, mora da bude dvosmerna, na obostrano zadovoljstvo i sa jasnim ciljem podizanja stručnosti mladih ljudi. Ako preduzeća ulažu u obrazovanje, to će im se višestruko vratiti kroz stručne kadrove sposobne da se suoče sa izazovima novog doba, ali i inovativnost i izvore svežih ideja. Ova pravila važe u celom svetu, ali bismo ih u Srbiji morali shvatiti još ozbiljnije jer nam je cilj da našoj zemlji obezbedimo svetlu i sigurnu informatičku budućnost. Snažna IT industrija može i treba da bude zamajac kompletne privrede svake države, a pokretač razvoja informacionih tehnologija upravo su nove generacije koje će na vreme početi svoje informatičko obrazovanje i imati priliku da još tokom školovanja razumeju i dožive realne uslove rada u struci, odnosno pronađu idealan odnos između teorije i prakse.

Zanimljivost: 1995. godine otprilike 50% svih škola i fakulteta u SAD imalo je pristup Internetu, danas taj broj iznosi 100%.