Stvarni dodir

2011 - Nov - 20

Kada sa prijateljima, kolegama i poznanicima pričam o sve masovnijoj primeni novih tablet uređaja i tome koliko su ove sprave korisne, mnogi od njih izražavaju rezervu prema upotrebljivosti i udobnosti virtuelne tastature, čak i na modelima sa ekranima od 10 inča, kod kojih su tasteri iscrtani na ekranu po dimanzijama veoma blizu onima kod fizičkih tastatura. Osnovni razlog je izostanak takozvanog taktilnog odgovora, odnosno osećaja stvarnog pritiska na dugmiće.

Ruku na srce, proizvođači softvera i uređaja dovijaju se na razne načine da nekako ublaže ovaj nedostatak, najčešće tako što obezbeđuju zvučni signal sličan onom koji čujete pri pritisku na taster. Pored toga, moguće je podesiti sistem tako da ceo uređaj pri tapkanju blago zavibrira, što bi trebalo da vam jasno stavi do znanja da ste izvršili pritisak. Naravno, ovo pomaže i brzini kucanja i preciznosti, što je posebno važno kod pisanja dužih tekstova (nemali broj ovih članaka nastao je upravo na mom tabletu od koga se retko odvajam). Ipak, mnogo je korisnika kojima to nije dovoljno, pogotovo na pametnim mobilnim telefonima gde su virtuelni tasteri još manji i teži za korišćenje.

Čini se da bi uskoro svim ovim problemima mogao da dođe kraj jer su stručnjaci jednog univerziteta u Švajcarskoj pronašli način da omoguće korisnicima ekrana osetljivih na dodir pravi osećaj dodira i pritiska na vertuelnu tastaturu ili bilo koji drugi element korisničkog okruženja. Njihov pronalazak, nova generacija haptičke tehnologije (haptic – vezano za dodir, taktilno), baziran je na posebnoj vrsti piezoelektričnog materijala koji pri promeni voltaže počinje da vibrira. Promena voltaže, kao i kod modernih kapacitivnih touch ekrana koje koristi većina novih uređaja, dešava se pri kontaktu površine displeja sa našim prstom koji takođe poseduje određeno naelektrisanje (zbog toga novi ekrani nisu osetljivi na dodir plastičnim stylus olovkama kao što je to bio slučaj kod starih rezistivnih). Naravno, pomenute vibracije su takve da ljudi ne mogu da ih registruju i osete, ali one stvaraju tanak sloj vazduha između površine ekrana i prsta, čime se dobija osećaj stvarnog otpora na pritisak. Još i više, voltažu novog materijala, i posredno debljinu sloja vazduha koji stvara otpor, moguće je dinamički menjati, tako da od aplikacije do aplikacije otpor na pritisak, odnosno „visina“ i „tvrdoća“ virtuelnih tastera može da se razlikuje i prilagodi ukusu i konkretnim potrebama korisnika. To je nešto što do sada nismo mogli da imamo kod pravih hardverskih tastatura.

Naravno, ovaj pronalazak je još uvek u fazi prototipa, ali je realno da će ući u masovnu primenu, premda još uvek nije sigurno koliko brzo. Međutim, s obzirom na to kojom brzinom raste popularnost ekrana osetljivh na dodir i predviđanja o kojima sam već pisao da će do 2015. godine njihova primena postati uobičajena čak i kod PC računara i naročito među mlađim korisnicima, jasno je šta ovakva nova tehnologija znači. Ako ništa drugo, sada imam odgovor kada mi se neko požali da virtuelne tastature nisu dovoljno udobne jer ne obezbeđuju „stvarni dodir“.

Zanimljivost: Tržište ekrana osetljivih na dodir raste 10 puta brže od svih ostalih vrsta displeja, a od 2009. poraslo je sa 4,3 na oko 14 milijardi koliko se očekuje u ovoj godini.