Sajber ratovanje i slična posla

2011 - Mar - 27

Ovih dana, sa početkom vojne intervencije u Libiji, ponovo se aktuelizuje tema sajber ratovanja i uticaja koji ova vrsta aktivnosti na Internetu ima na tok i ishod onog pravog, fizičkog vojnog sukoba. Da borba koja se odvija u prostoru računarskih mreža i telekomunikacija nije ništa manje “stvarna” govori i primer koji je izašao na videlo sredinom prošle godine.

Naime, tada je javno objavljeno postojanje računarskog “crva” – grubo govoreći, specifičan kompjuterski virus koji koristi mrežu da pošalje kopije sebe na druge servere bez intervencije korisnika – nazvanog Stuxnet koji napada određene softverske sisteme u industrijskim postrojenjima. Ovaj veoma sofisticirani virus napao je najmanje 5 postrojenja u Iranu, sa najverovatnijim ciljem da praktično uništi proces obogaćivanja uranijuma. Eksperti su procenili da je razvoj Stuxneta verovatno najkompleksniji i najskuplji napor u istoriji razvoja malware softvera i da je sigurno trebalo angažovati multidisciplinarni tim koji je radio mesecima. Zbog toga su odmah mnogi posumnjali da iza svega stoji neka od država protivnika Irana (pogotovo što je 60% od ukupno globalno zaraženih računara registrovano upravo u ovoj zemlji). Naravno, zabeleženi su i brojni odgovori Irana u vidu različitih napada i pokušaja obaranja sistema u mnogim državama Zapada.

Da vlade pojedinih zemalja ozbiljno prave strategije za sajber ratovanje govore mnoge uredbe i inicijative u zakonodavstvima najvećih svetskih sila. Primera je mnogo. Poznato je, na primer, da je posle bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999. godine usledio čitav talas sajber napada iz Kine na sajtove američke administracije, ali i da se praktično svakodnevno angažuju manje ili veće grupe hakera koji imaju zadatak da, ako ništa drugo, blokiraju što veći broj sajtova država sa kojima postoji neka vrsta konflikta. Mnogi su spremni i da rad Wikileaks servisa proglase za neku vrstu sajber ratovanja, ali je takva tvrdnja krajnje diskutabilna.

Očekivano, definicija sajber ratovanja nije potpuno jasna i teško je razgraničiti koje sve aktivnosti može da obuhvata, pogotovo što su događaji obično zavijeni oblakom poricanja, poluinformacija, namernog umanjivanja štete sa jedne i preteranog hvalisanja sa druge strane. Striktno govoreći, moralo bi da se radi o namerama jedne države da prodre u računarske mreže i sisteme drugih država sa ciljem da se prouzrokuje šteta ili otkriju poverljive informacije. Neretko se, ipak, određene neformalne grupe prihvataju zadatka odbrane “časti” svoje nacije, bez odobrenja ili čak uprkos savetima zvaničnih organa, pri čemu mogu da prouzrokuju ozbiljnu štetu na obe strane. Neki potezi, poput osnivanja grupa i okupljanja simpatizera na društvenim mrežama, pre se mogu nazvati produženom rukom propagandnih aktivnosti nego sajber ratovanjem, ali takođe mogu imati određenu snagu i uticati na odluke i dešavanja na terenu. U svakom slučaju, stoji činjenica da je sajber prostor postao sastavni i neizostavni deo naših života u svim sferama, pa i ovoj najtragičnijoj od svih.

Zanimljivost: Prvi hakerski forumi i grupe nastali su još krajem 70-tih godina prošlog veka, mnogo pre Interneta kakvog danas poznajemo.