Procesiranje procesora

2007 - Dec - 02

U početku je odluka o kupovini računara u smislu snage i brzine bila veoma jednostavna. Pogledate ponudu procesora (CPU – centralna procesorska jedinica) i odmah znate da je “tri osam šestica” slabija od “četiri osam šestice”, a ova opet manje moćna od Pentiuma. Brzina izražena u megahercima bila je dovoljna za presudu unutar iste vrste procesora, a svi proizvođači su koristili identične oznake. Preostajalo vam je samo da razmišljate o količini memorije, veličini hard diska, grafičkoj kartici i dodatnoj opremi. U međuvremenu se sve malo zakomplikovalo. Pojavile su se razne varijante procesora sa manje ili više takozvane keš memorije, Intel i AMD su uveli različite, često zbunjujuće oznake, postalo je bitno i kog je tipa podnožje za CPU na matičnoj ploči, za notebook računare se proizvode centralne jedinice sa posebnom arhitekturom za manju potrošnju energije, a sve je važnije i da li je procesor 64-bitni. Razvojem tehnologije u ovoj oblasti pojavili su se i procesori sa više jezgara, tako da je radni takt (brzina u MHz) sve manje bitan faktor pri izboru kompjutera.

Sve ovo, naravno, može da zbuni kupce računara, pogotovo one koji prvi put ulaze u svet informacionih tehnologija. Zbog toga ću pokušati da, na što jedostavniji način, razrešim neke nedoumice i barem malo pomognem svima koji ovih dana razmišljaju o računaru kao idealnom prazničnom poklonu kojim će obradovati sebe ili drage osobe.

Prvi izvor nedoumica je količina keš memorije. Na primer, Celeron procesori su poznati po tome što imaju jako malu količinu keš memorije ili je nemaju uopšte, dok je mala brzina nekih drugih vrsta procesora nadomeštena velikom količinom ove memorije. Zbog čega je ona značajna? Brzina kojom se procesor obraća radnoj memoriji (RAM) je veoma mala u odnosu na mogućnosti procesora, premda se meri u nanosekundama. Zbog toga se direktno u procesor ugrađuje određena količina memorije (od 256 kB do 4 MB) u koju se smeštaju prodaci koji se obrađuju u tom momentu i kojoj CPU pristupa praktično trenutno. Ta memorija se naziva keš i može biti organizovana u nekoliko nivoa (L1, L2, pa čak i L3). Drugi problem su oznake procesora, pogotovo što se gotovo svakodnevno pojavljuju nove. Najgrublje govoreći, Intelovi savremeni tipovi procesora poređani od najslabijih ka najjačima su Celeron, Pentium Dual Core, Core 2 Duo, Core 2 Quad i Core 2 Extreme. Kod AMD-a to su Sempron, Athlon 64, Athlon 64 X2 Dual-Core, Athlon 64 FX i najnoviji Phenom. Za najveći broj korisnika to da li je procesor 32-bitni ili 64-bitni nema preterani značaj, pogotovo ako ne koriste 64-bitni operativni sistem. Osnovna karakteristika 64-bitnih procesora je mogućnost rada sa većim količinama RAM memorije (preko 4GB). Kod procesora sa više jezgara možemo da govorimo praktično o dve ili više nezavisnih jedinica upakovanih u jedan procesor. Time je sa istim radnim taktom (što znači manje grejanja i manju potrošnju energije) postignuta značajno veća snaga usled paralelnog procesiranja.

Bez obzira na ovu pomalo komplikovanu analizu, ne treba da zaboravimo činjenicu da svaki računar vredi tačno onoliko koliko se koristi. Najmoderniji skupi model koji “skuplja prašinu” ima daleko manji značaj od sasvim prosečne mašine koja je pomogla dvema generacijama u nekoj porodici da ovladaju novim veštinama, postanu računarski pismene i obezbede sebi bolju budućnost i konkurentnost u savremenom poslovnom svetu. Zbog toga je, za početak, potrebno da nabavite bilo kakav računar i da razumete značaj njegove primene i načine na koje on može da unapredi vaš svakodnevni život.