Plaćamo i na mostu i na ćupriji

2007 - Sep - 09

Da li ste ikada kupili nešto putem Interneta? Kada ste to učinili poslednji put? Ako je odgovor na prvo pitanje potvrdan, onda pripadate onoj još uvek malobrojnoj (oko 10 odsto građana Srbije) grupi srećnika koji su okusili slast onlajn trgovine i verovatno redovno obilaze Amazon u potrazi za novim i pristupačnim izdanjima stručne i zabavne literature, svraćaju u virtuelni BestBuy kada im treba neki dodatak za njihova elektronska pomagala ili pokušavaju da pobedom na aukciji na servisu eBay dođu do rariteta iz oblasti koja ih interesuje. Svi oni koji još ne koriste veliku prednost koju su donele savremene tehnologije i Internet – mogućnost da čitava planeta postane “prodavnica na uglu”, sigurno će to uskoro poželeti jer su platne kartice postale uobičajena pojava i u našoj zemlji, raste poverenje građana u bezgotovinske metode plaćanja, a onlajn trgovina se sve intenzivnije promoviše. To, dakle, nije problem. Problem je odgovor na drugo pitanje sa početka teksta. Naime, ne verujem da je iko, osim u slučajevima velike hitnosti ili neinformisanosti, u skorije vreme pokušao onlajn kupovinu iz inostranstva. Zbog čega je to tako, tema je ovog članka.

Suština problema je u tome što, kada platite sve prateće troškove, ukupna cena onlajn kupovine višestruko prevazilazi vrednost naručenih knjiga, kompakt diskova ili neke druge robe. Neki primeri pokazuju da je dodatna cena poštarine, carine, poreza, špediterskih usluga, ležarine i raznih taksi od 120% do 300% veća od osnovne cene naručenog proizvoda. Ekstremni slučaj je knjiga od 5 dolara na koju je plaćeno 32 dolara dažbina! Dodatni problem je činjenica što će vam samo u retkim slučajevima i uz mnogo truda i vremena biti u potpunosti i unapred jasno šta sve i kome treba da platite, tako da naručivanje putem Interneta predstavlja pravu avanturu koja se redovno završava nezadovoljstvom kupca. Veliki deo problema nastao je kada je sredinom 2006. godine vlada Srbije donela uredbu po kojoj se iznos predviđen za oslobađanje od carina i ostalih troškova uvoza za robu koja se dostavlja poštom smanjen sa 100 na 20 evra. Ovo je učinjeno da bi bila sprečena zloupotreba kataloške prodaje od strane nekih firmi, ali se odrazilo i na sve one koji kupuju putem Interneta, pogotovo zbog toga što i troškovi transporta ulaze u osnovicu za carinjenje, tako da samo u izuzetnim slučajevima carinu možete da izbegnete. Za još dodatnih troškova, i to u značajnim iznosima, odgovorne su kurirske službe koje za vas vrše dostavu i špediterske usluge (u osnovi popunjavanje dokumentacije i komunikacija sa carinskim službenicima), a koje u principu bira sam pošiljalac, odnosno servis od koga ste naručili proizvode. Špediterske usluge niste obavezni da platite ukoliko sami imate dovoljno vremena i umete da se snađete u komplikovanoj birokratskoj proceduri, ali moram da vas upozorim da je velika šansa da ćete nakon mnogo nerviranja na kraju ipak potražiti usluge profesionalne špediterske službe.

Sve i kada bi problem carine i ukupnih troškova onlajn kupovine bio rešen, a oni svedeni na razumnu meru, ostaju korupcija, sporost i neefikasnost čitavog aparata koji je u ovaj proces uključen. Naravno, bilo je i ovde pokušaja uređenja sistema koji su za primer, ali se sve promene dešavaju neverovatno sporo. Od presudne je važnosti da državni aparat shvati i prihvati značaj promocije korišćenja novih tehnologija i Internet servisa, jer se time podiže informatička pismenost nacije i stvaraju preduslovi za brojne druge primene poput rešenja u oblasti elektronske vlade. U svakom slučaju, ukoliko se nešto odlučno ne učini, naručivanje putem Interneta još dugo neće postati ono što bi trebalo – normalna i uobičajena stvar koju koristi i u kojoj uživa veliki broj građana naše zemlje.