Od fizičkog ka virtuelnom

2009 - Mar - 29

Količina računara, servera i podataka u svakoj iole većoj firmi vremenom raste do mere kada održavanje sistema postaje prava noćna mora, a pokušaji konsolidacije hardvera i softvera gotovo obavezno završavaju neuspehom. Neometani rad informacionog sistema svake firme od presudne je važnosti u vreme kada elektronsko poslavanje postaje sve značajniji aspekt modernog biznisa, pa valja tražiti rešenja koja će ne samo olakšati i optimizovati održavanje, nego istovremeno smanjiti troškove nabavke opreme, prostora i energije. Virtuelizacija je zbog toga pojam koji sve ozbiljnije iz rečnika IT stručnjaka prelazi i u vokabular poslovnih ljudi i tehnoloških laika.

Virtualizacija u svetu informacionih tehnologija ima nekoliko značenja, odnosno može da se sprovodi na više različitih nivoa. Ipak, najgrublje opisano, radi se o načinu da na jedan hardverski server instalirate nekoliko nezavisnih softverskih sistema, takozvanih virtuelnih računara. Ova pojava poznata je i kao transformacija od fizičkog ka virtuelnom (eng. Physical to Virtual, P2V). Na primer, umesto da u kompaniji imate 5 servera za specifične namene, pa još pri tome i od različitih proizvođača (što podiže cenu održavanja), na jedan snažniji server možete da postavite 5 virtuelnih računara, svaki sa svojim nezavisnim operativnim sistemom i pratećim alatima. Na taj način kompletnu serversku infrastrukturu možete da pojednostavite i reorganizujete. Takođe, moguća je i virtuelizacija radnih stanica tako što su lokalni računari korisnika veoma slabe i pristupačne mašine (thin client, eng. tanki klijent) koje praktično služe samo kao “prozor” u server na kome se onda nalazi virtuelni računar sa instaliranim softverom.

Početkom godine sprovedeno je istraživanje u SAD u kome je učestvovalo nekoliko stotina velikih i srednjih kompanija. Jedno od pitanja odnosilo se i na razloge za uvođenje virtualizacije. Otprilike 80% ispitanika navelo je kao osnovni razlog uštede i konsolidaciju servera, a slede unapređenje čuvanja rezervnih kopija podataka i brži oporavak sistema u slučaju pada (oko 60%), kao i veća fleksibilnost poslovanja sa blizu 55 procenata. Zanimljivo je da mnogi ističu kako su problemi poslovne politike i organizacije pri donošenju odluke o uvođenju virtuelizacije bili ništa manje značajni od tehnoloških. Pored toga, statistike pokazuju i da na jedan fizički server u proseku dolazi između 5 i 10 virtuelnih “mašina”, premda je ideja da taj broj bude veći, kao i da je virtuelizacija na radnim stanicama daleko manje prisutna od one na serverima.

Naravno, postoje i mane ovakvog pristupa, mada su kritičari veoma malobrojni. Verovatno jedini ozbiljan nedostatak virtualizacije tiče se kompleksnosti okruženja koje se na taj način kreira, upravljanja takvim sistemom i potrebe za uvođenjem novih alata za održavanje. Ipak, u vremenima kada svaka ušteda postaje značajna i kada je bitno da kompanije optimizuju svoje poslovanje, novi pristup veoma brzo daje rezultate. Pored toga, virtuelizacija servera je jedan od važnijih koraka ka prelasku na cloud computing koncept za koji većina stručnjaka smatra da predstavlja budućnost jednog velikog dela informacionih tehnologija.