Neobična primena gedžeta

2011 - Mar - 13

Nedavno sam negde pročitao kako je jedna američka porodica, na preporuku školskog terapeuta, nabavila svom trogodišnjem sinu tablet računar koji bi trebalo da mu pomogne u smirivanju simptoma ozbiljnog autizma. Nekoliko meseci kasnije članovi porodice tvrde da je ovaj uređaj pravo čudo i da je izazvao neverovatnu promenu u ponašanju deteta. Umesto nekoliko agresivnih ispada dnevno i konstantnih promena raspoloženja, dečak sada ispoljava značajno staloženiju narav i zavidnu samokontrolu. Osim toga, roditelji su u stanju da razumeju način na koji funkcioniše njegov svet i veze sa okolinom. Što je još zanimljivije, psiholozi i lekari veoma su rano počeli da primenjuju “terapiju gedžetima” kod dece sa određenim poremećajima ponašanja, uključujući i aplikacije za učenje slova i brojeva, rešavanje logičkih problema, ispravljanje poremećaja u govoru, artikulisanje ideja i slično. Zaključak je da bez miša i tastature postoji mnogo manje prepreka u rešavanju datog zadatka, a sama upotreba uređaja ne zahteva posebnu obuku i navikavanje..

Deca su u stanju da praktično trenutno počnu da koriste ekran osetljiv na dodir i dovoljno intuitivne programe, čak i u najmlađim uzrastima, u šta sam se i sam u više navrata uverio. Za razliku od odraslih, oni elekstronskim napravama pristupaju bez predubeđenja i posmatraju ih kao još jednu igračku čiju namenu i način funkcionisanja treba da otkriju kroz zabavu i učenje. Osim problema u edukaciji, u nekim situacijama, kao kod malog Hadsona iz ove priče, problem je i komunikacija sa bolesnim detetom. Tablični računar i ovde može da pomogne, jer dete na jednostavan način, opet pomoću odgovarajućih interaktivnih programa (za crtanje, izbor i raspoređivanje oblika i slično), možete da prenese poruku roditeljima, a pokazalo se da postoji tendencija vezivanja za sam uređaj mnogo više nego za druge predmete i igračke.

Već nekoliko godina unazad ispoljava se trend “humanizacije” računarske opreme i softverskih rešenja, odnosno traženja načina da se ovi uređaji i programi koji se na njima izvršavaju učine jednostavnijima za upotrebu, uz minimum strogo tehničkih osobina i što približnije metodima korišćenja na koje smo navikli u “analognom” svetu. Primeri su upotreba olovke umesto tastature, igranje video igrica pokretima tela umesto kontrolerima, potezi prstima i tapkanje kao zamena za računarskog miša. Na softverskoj strani to su bogata grafička okruženja umesto dosadnih sivih konfuznih ekrana, visok stepen interaktivnosti i intuitivna samoobjašnjiva rešenja. U kojoj meri je ovakav pristup upravo ono što ljudima treba i koristi pokazuje i primer koji sam naveo u tekstu do čijeg smo kraja upravo stigli.