Koliko nas poznaje softver

2010 - Jul - 04

Ne brinite, naslov ovog teksta nije omaška, glasi upravo onako kako je zamišljeno. Dakle, tema nije koliko mi poznajemo računarske programe, već koliko je softver sposoban da poznaje nas, odnosno naše navike, potrebe, pa čak i trenutno raspoloženje. Ideja o softveru kao nekoj vrsti veštačke inteligencije postoji odavno, ali su poslednjih godina načinjeni krupni koraci napred u toj oblasti. Ovome su, naravno, doprineli i razvoj i unapređenja na polju hardvera, kao i informacije koje nude baze podataka, servisi na Internetu i socijalne mreže.

Direktan povod za ovu temu je vest da su na jednom izraelskom univerzitetu razvili softverski sistem koji je sposoban da detektuje depresiju i druga emocionalna stanja u onlajn komunikaciji, i to ne samo na osnovu očiglednih pokazatelja kao što su statusi i poruke koje sadrže ključne reči kojima se opisuju emocije. Naime, ideja ove multidisciplinarne ekipe stručnjaka je da program pronađe određene reči, fraze, metafore i skrivena značenja u tekstu kako bi otkrio eventualne znake depresije, tuge, usamljenosti i drugih psihičkih stanja. Na kraju projekta urađeno je obimno ispitivanje u kome su učestvovali priznati klinički psiholozi, a koje je pokazalo da su se u 78 procenata zaključci do kojih je došao program poklopili sa nalazima lekara.

Takođe, postoje i sistemi koji koriste i neke druge informacije, poput navika pri onlajn kupovini, podataka koji postoje u bazama podataka dostupnim na Internetu, ključnih reči koje ljudi koriste pri pretrazi web stranica itd. Najnapredniji od njih koriste takozvane „data mining“ tehnologije da u milionima podataka pronađu određene šablone i pravila, kako bi onda na osovu pouzdane statistike mogli da donesu odgovarajuće zaključke kada rešavaju pojedinačni slučaj.

Naravno, opisane mogućnosti nisu samo kuriozitet i interesantan test mogućnosti savremenih tehnologija – primena ovakvih rešenja je višestruka. Uz malo mašte, moguće je zamisliti brojne korisne aplikacije koje upotrebljavaju slične mehanizme da bi ljudima olakšali razne situacije, ubrzale brojne poslovne procese ili pomogle u pronalaženju i pravovremenom otkrivanju problema. Program koji su razvili Izraelci mogao bi da bude način da se na vreme detektuju moguća autodestruktivna stanja kod korisnika Interneta i da se moguće negativne posledice na vreme spreče. Uostalom, reč “pametan” se često i rado prišiva uz softverska rešenja, a ta pamet se u stvari sastoji od toga koliko su programi sposobni da predvide neke pojave i da se prilagođavaju realnoj trenutnoj situaciji, umesto da budu puki izvršilac unapred zadatih koraka.

Potpuno je drugo pitanje da li praćenje, prepoznavanje i poznavanje naših navika, raspoloženja i aktivnosti ograničava ljudske slobode. Teoretičari zavere pronaći će u ovoj oblasti plodno tle za svoje ideje, ali je istina – kao i obično – negde između. Beleženje navika, pogotovo na Internetu koji promoviše slobode i mogućnost izbora, donekle ograničava privatnost, ali sa druge strane dosnosi brojne pogodnosti, i smatram da je u redu dokle god imate opciju da odbijete da vaši podaci budu javno dostupni ili korišćeni u neželjene svrhe. Pitanje je, međutim, kolika je stvarna sloboda modernog čoveka gde smo ograničeni brojnim obavezama i samim načinom života, ali to je već jedna sasvim nova tema.