pratite me na:
Budući da se ne stišava globalna euforija oko novih sistema veštačke inteligencije i najava konkurencije da će na tržište u dogledno vreme izbaciti još naprednija rešenja, primoran sam da ovu temu osvetlim iz jednog drugačijeg ugla. Naime, koliko god primeri o kojima možemo da čitamo (ili smo ih sami testirali) delovali impozantno, činjenica je da odgovore moramo da prihvatimo sa ozbiljnom zadrškom.
Kao što sam više puta pisao na ovim stranama, bitno je da razumemo kako stvari funkcionišu u svetu tehnologije, makar na najgrubljem laičkom nivou. Veštačka inteligencija koristi takozvano mašinsko učenje kojim se uspostavljaju i treniraju softverski sistemi. Najpre, potrebno je sakupiti, obraditi i pročistiti ogromne količine podataka relevantnih za oblast koju sistem treba da pokrije. Zatim se biraju faktori bitni za pronalaženje rešenja ili predviđanje, kao i algoritmi za dolaženje do odgovora. Model se zatim „trenira“ na sakupljenim podacima, uključujući i prepoznavanje šablona. Tako trenirani model se potom testira na izabranom podskupu podataka kako bi se utvrdila njegova preciznost. Kod testiranja, ljudi znaju tačan odgovor i očekuju da ga i mašina pogodi. Važno je da znamo da je preciznost uvek procentualna vrednost i da nikada nije stopostotna. Takođe, uspeh „učenja“ bitno zavisi od kvaliteta ulaznih podataka. Nedavno sam pitao ČetGPT da mi prepriča dramu „Sumnjivo lice“. Prvi odgovor bio je iscrpan, sveobuhvatan i apsolutno netačan. Kada sam napisao da to nije radnja drame, softver se ispravio i ponovo dao potpuno pogrešan odgovor. Posle šest potpitanja kojima sam pokušao da pomognem i navedem mašinu na tačan odgovor, morao sam da odustanem. Pri tome ni u jednom slučaju odgovor nije bio „ne znam“, već je delovao veoma ubedljivo i bez zadrške.
Jasno je da svedočimo pionirskim koracima u ovoj oblasti. Zbog toga ne sumnjam da će u budućnosti modeli veštačke inteligencije biti značajno unapređeni, te da će odgovori i rešenja biti neuporedivo precizniji i tačniji. Ipak, moramo da razumemo da svako znanje podrazumeva i „rupe“, pa samim tim i mogućnost greške. Zbog toga je sigurno da će ljudsko znanje, iskustvo i veštine još dugo ostati relevantni. Uostalom, zamislite kako bi prošao đak koji bi sastav o Nušićevom „Sumnjivom licu“ bazirao na odgovoru veštačke inteligencije.
Ostavi komentar