pratite me na:
Ugledni list The New York Times objavio je krajem maja zanimljiv izveštaj o eksperimentu u kome su dva majmuna snagom misli uspela da pokrenu veštačku ruku i dohvate hranu. Pomoću minijaturnih senzora ugrađenih u njihov mozak, oni su uspeli da nauče kako da upravljaju robotizovanom rukom, uključujući i određivanje jačine stiska. Još i više – ispostavilo se da su umovi majmuna prihvatili mašinu kao deo sopstvenog tela. Posle uspeha studija u kojima su paralizovani ljudi bili u mogućnosti da snagom uma pokreću kursor na ekranu računara, razvoj ove oblasti omogućiće hendikepiranim osobama neizrecivo lakši život. Pored toga, ovakvi uspesi dodatno popularizuju i pomažu napore na polju robotike i veštačke inteligencije.
O robotima-ljubimcima i njihovoj upotrebnoj vrednosti već sam pisao na ovima stranicama. Ono na čemu bih ovoga puta želeo da se zadržim jeste veštačka inteligencija, bilo da se radi o primeni u robotici ili softverskim rešenjima. Ne postoji jedinstvena definicija veštačke inteligencije, ali se mahom svi slažu da se ona bavi dizajniranjem takozvanih inteligentnih agenata, sistema koji su sposobni da reaguju na okruženje i na osnovu toga donose odluke o akcijama sa maksimalnim šansama za uspeh. Ovo svakako podseća na inteligentno ponašanje ljudi, pa otuda potiče i izraz. Očekuje se da mašine budu sposobne da ovladaju veštinama kao što su učenje, zaključivanje, planiranje, komunikacija, registrovanje čulnih nadražaja, kreativnost itd. Jasno je stoga zašto se u izučavanju veštačke inteligencije koriste znanja iz oblasti kao što su psihologija, filozofija, lingvistika, verovatnoća, logika, neurologija i druge.
Naravno, postoje brojni problemi koje je potrebno rešiti da bismo imali veštačku inteligenciju u punom i pravom smislu te reči. Jedan od zanimljivijih je kako da veštački sistemi prepoznaju, interpretiraju i razumeju ljudske emocije. Neka od konkretnih rešenja služe se analizom glasa i upotrebljenih izraza, gestikulacije i izraza lica. Na poznatom MIT institutu u SAD još krajem devedesetih konstruisan je robot Kismet sposoban za emotivnu interakciju sa ljudima. Verovatno je najviše urađeno na polju percepcije, odnosno sposobnosti vida, sluha i dodira, pošto se ove tehnologije intenzivno koriste u industrijskoj robotici pri procesima automatizovanog sklapanja, inspekcije, transporta itd. Ne smemo da zaboravimo da veštačka inteligencija ne mora obavezno i direktno da bude povezana sa robotikom. Važni dometi u oblasti veštačke inteligencije postignuti su na polju softverskih rešenja, pogotovo neuronskih mreža. Veštačke neuronske mreže oponašaju biološke procese u mozgu i perifernom nervnom sistemu, odnosno predstavljaju skup programskih konstrukcija (nezavisnih delova programa) koji su međusobno povezani.
Verujem da mnogima priča o veštačkoj inteligenciji i dostignućima u ovoj oblasti deluje nestvarno ili čak nemoguće. Činjenica je da je poslednjih godina veoma mnogo urađeno i da su naučnici optimistični u predviđanjima realne masovnije primene. U budućnosti, informacione tehnologije će svakako biti bazirane na neuronskim mrežama, veštačkoj inteligenciji, kvantnoj mehanici, nano robotima i drugim tehnologijama koje su za sada rezervisane za velike naučne laboratorije i izuzetno imućne pojedince. Iako nam to za sada deluje daleko, ne treba da zaboravimo da pričamo o budućnosti u kojoj će živeti naša deca.
Ostavi komentar