Gde leži odgovornost?

2011 - Nov - 27

Digitalna piraterija je ozbiljan problem sa kojim se institucije, kompanije i države širom sveta bore već godinama. Sajber prostor interneta, koliko god bio plodno tlo za globalnu distribuciju sadržaja svih vrsta, isto je tako otvoren za zloupotrebe, nedozvoljene radnje i povredu autorskih prava, bilo da se radi o softveru, muzici, filmovima ili drugim ostvarenjima. Postavlja se, međutim, pitanje o tome ko je odgovoran za veći stepen kontrole ponašanja internet korisnika, odnosno praćenja legalnosti sadržaja koje oni preuzimaju sa Mreže.

Ako pitanje uputite muzičkoj i filmskoj industriju, dobićete odgovor da bi dobavljači internet usluga (internet service provider, ISP), odnosno firme koje omogućuju korisnicima povezivanje na internet, morale da se pobrinu za kontrolu ponašanja pojedinaca i da uvedu praćenje i filtriranje sadržaja koje oni razmenjuju i preuzimaju. Na prvi pogled ovo ima smisla jer su provajderi u direktnom konktaktu sa svojim mušterijama i poseduju tehničke mogućnosti za nadzor i kontrolu. S druge strane, njihov posao je da omoguće izlaz na internet i veliko je pitanje da li bi povećanom kontrolom narušili i suštinski povredili privatnost svojih korisnika. Osim toga, ovakva vrsta nadzora mogla bi ozbiljno da bude zloupotrebljena od strane samih dobavljača, što bi otvorilo potpuno novo polje pritužbi, nezadovoljstava i sudskih procesa na globalnom nivou.

Sasvim očekivano, medijske kuće često pokušavaju da sudskim putem primoraju dobavljače internet usluga na praćenje i ograničavanje slobode ponašanja korisnika Interneta. Proces bi tekao tako što provajder prati šta preuzimate sa interneta, a kada vas uhvati u nedozvoljenoj radnji, to prijavljuje nadležnim organima koji onda sudskim putem donose odluku da vam dobavljač uskrati svoje usluge i praktično vas isključi sa mreže. Nedavno je, međutim, evropski sud doneo konačnu odluku po kojoj to više na teritoriji Evropske unije neće biti moguće. Time je faktički svim sudovima zemalja Unije naloženo da ovakve presude ne donose, što velikim delom raduje i ISP kompanije budući da one brinu o interesima svojih klijenata i ne žele da ih gube. Osim toga, može se reći da je ovo i neka vrsta pobede u borbi za internet slobode, sa čime se slažu čak i najzagriženiji borci protiv piraterije.

Naravno da nije, niti će u realnosti ikada biti, moguće sprečiti elektronsku pirateriju. Koliko god kontrolisali virtuelni prostor, uvek će postojati novi i sve inovativniji načini za zloupotrebe. Neka danas veoma popularna tehnološka rešenja čak su prvobitno i nastala upravo da bi bilo omogućeno nedozvoljeno preuzimanje sadržaja sa interneta. Svako ko se suočio sa piraterijom trebalo bi da to do sada vrlo dobro zna. Ostaje dakle da se pronađu novi načini, a verujem da odgovor leži u uspostavljanju boljih poslovnih modela koji će biti isplativi jednako korisnicima kao i izdavačima. Mogućnost slobodnog pristupa svim sadržajima putem mesečne pretplate ili iznajmljivanje filmova u visokoj rezoluciji samo su neki od onih koji se već pokazuju kao uspešni. Drugi front borbe treba da bude edukacija korisnika i ulaganje u podizanje svesti potrošača. Mislim da je jedino važno da izdavači razumeju da je nastupilo novo doba i da mu se prilagode, kao i da budu malo manje alavi, premda je to već potpuno druga tema.

Zanimljivost: Broj pesama legalno dostupnih na internetu u elektronskoj formi porastao je sa milion u 2003. godini na preko 15 miliona, samo je iTunes još tokom 2010. prodao milijarditu numeru, dok tržište digitalne muzike danas vredi više od 5 milijardi dolara.