Nekako s proleća pisao sam na ovim stranama o interakciji ljudi i elektronskih aparata (HCI – Human Computer Interaction). Tom sam prilikom rekao da ova oblast ima dugu istoriju evolucije koja teži ka udobnijim i prirodnijim načinima da računarima i drugim uređajima prenesemo komande, ali i da pomoću njih izrazimo svoje ideje i kreativnost. Prirodan nastavak tog procesa, nakon ekrana osetljivih na dodir, glasovnih komandi i upravljača koji registruju pokrete u prostoru, je upravljanje pokretima tela. Upravo ovih dana postajemo svedoci evolucije na delu i ubrzanog razvoja u tom pravcu.
Najpre je Microsoft pokrenuo projekat pod kodnim imenom Natal, čiji je cilj bio konstruisanje kontrolera za video igrice koji treba da prepoznaje pokrete čitavog tela jedne ili više osoba u prostoru ispred uređaja. Kada su prvi put demonstrirane funkcionalnosti ove naprave, mnogi su sumnjali u mogućnosti realne primene. Međutim, početkom novembra u prodavnicama širom sveta našao se proizvod nazvan Kinect, a koji je praktična realizacija Natal projekta u vidu dodatka za Xbox igračke konzole. Bez obzira što predstavlja veliki napredak u oblasti industrije video igrica, osnovna namena Kinecta nije tema ovog članka.
Ono što jeste tema je nekoliko drugih projekata, koji su pokrenuti rekordnom brzinom i uglavnom od strane naučnih i obrazovnih institucija, ali i entuzijasta širom sveta, a koji koriste tehničke karakteristike ovog uređaja za ostvarivanje alternativnih primena. Naime, Kinect funkcioniše, grubo rečeno, tako što koristi snop infracrvenog svetala koji mapira prostor ispred aparata, u kombinaciji sa senzorom dubine prostora, kamerom i softverskim sistemom za prepoznavanje lika, pokreta i glasa. Sve u svemu, moćna kombinacija hardvera, softvera i inovativnosti. E sad, ubrzo nakon puštanja u javnost pomenuti entuzijasti razvili su alternativne drajvere – softverske programe koji mogu da preuzmu informacije koje dolaze sa Kinecta. Jednom kada na raspolaganju imate te podatke (predstavljaju praktično 3D sliku prostora u realnom vremenu), možete da ih koristite u sopstvenim programima za razne namene.
Tako je, na primer, grupa studenata sa poznatog fakulteta MIT razvila mogućnost surfovanja Internetom pomoću pokreta telom, nešto što smo do skora mogli da gledamo samo u filmovima naučne fantastike. U nekim drugim sličnim projektima računar je sa velikim uspehom u mogućnosti da prepozna predmete koji se postave ispred njega, a najzanimljiviji eksperiment je svakako mogućnost 3D crtanja. Naime, u ovom primeru možete da pokretima jedne ruke kreirate oblike u prostoru koji se na ekranu video kao 3D crtež, odnosno model, dok sa dve ruke upravljate modelom rotirajući ga i prilagođavajući njegovu veličinu. Premda još u fazi ranog prototipa, ova ideja deluje impresivno i otvara prostor za brojne napredne mogućnosti korišćenja.
Šta je sledeće, upitaće sasvim opravdano čitalac ovih redova. Najpre, verujem da će proteći neko vreme pre nego što ovaj i drugi slični proizvodi (a biće ih sve više, verujte mi) uđu u masovniju upotrebu. Ono na čemu naučnici već uveliko rade je upravljanje računarom snagom misli, što će, jednom kada bude funkcionisalo u potpunosti, sigurno predstavljati pravu revoluciju.
Ostavi komentar