Domaće znanje na svetskom tržištu

2008 - Oct - 19

U poslednje vreme posebno su aktuelne inicijative državnih institucija i uprave vezane za informacione tehnologije, razvoj domaće IT privrede i informatizaciju društva u celini. Iako je na ovom planu dosta urađeno, postoji još mnogo prostora za napredak, posebno u delu koji se odnosi na kvalitet usluga koje državna uprava može da pruži svojim građanima, ali i u delu pomoći domaćoj IT privredi.

Mišljenja sam da je za uspeh ovih ideja neophodna tesna saradnja državnih institucija, IT privrede i akademskog sektora. U tom trouglu: država treba da donosi i sprovodi strategiju razvoja i odgovarajuće budžete, IT privreda treba da obezbedi kapacitete i ekspertizu za realizaciju projekata, a akademski sektor treba da obezbedi odgovarajuće osposobljavanje stručnih kadrova.

Nažalost, kao zaostatak iz starog sistema, akademski sektor (pojedini državni fakulteti i instituti) često pokušava da svoju prirodnu ulogu, edukaciju i pripremu novih kadrova, (zlo)upotrebi u komercijalnoj utakmici na informatičkom tržištu i postaje konkurencija domaćim IT preduzećima. Na ruku im ide i nedovoljno dobra zakonska regulativa, koja omogućuje da državni fakulteti i instituti mogu bez tendera i procedura javnih nabavki da dobiju projekte finansirane iz budžeta. Često ove institucije i nemaju sopstvene resurse za izvođenje projekata već potom podugovaraju manje „satelitske“ firme ili pojedince, takođe bez odgovarajućih zakonskih procedura.

Profit koji se na ovaj način ostvari, se ne reinvestira, i samim tim nema povratnog efekta na IT privredu, zapošljavanja novih kadrova, sticanja novih znanja i slično. Privatne IT kompanije, budući da su neravnopravne u ovakvoj ne tržišnoj utakmici, gube interesovanje za investicije i zapošljavanje novih stručnjaka, čime domaća informatička industrija višestruko gubi.

Treba pogledati primere drugih zemalja, posebno iz Evropske Unije, koje su svoje državne IT kompanije u potpunosti prepustile tržištu i konkurenciji i tako otvorile vrata razvoju domaće IT industrije, povećale su konkurentnost i na kraju dobile veliki izvozni potencijal. Takve firme su reinvestiranjem i zapošljavanjem novih stručnjaka, direktno pomogle i akademske institucije, a takođe povećale svoja davanja u budžet, koja su opet omogućila veće investiranje u nove informatičke projekte.

U razvoju srpske informatike, dakle, svoju ulogu imaju svi pomenuti elementi, ali je neophodno da se stvari postave na tržine principe. U tom smislu neophodno je prvo promeniti zakonsku regulativu, obezbediti pravu tržinu utakmicu, a potom i napraviti strategiju za saradnju države, akademskog i privatnog sektora.

Drugi značajan problem tiče se neplanske liberalizacije tržišta koja negativno utiče na privredni rast u IT oblasti. Država bi trebalo da zaštiti domaće proizvođače u IT oblasti, posebno u delu razvoja softvera. Ne smemo da zaboravimo da su kapaciteti našeg obrazovnog sistema ograničeni i da bilo kakav odliv domaćih stručnjaka predstavlja nenadoknadiv gubitak za privredu i društvo u celini. Posebnu opasnost predstavlja potencijalno pretvaranje Srbije u „body-shopping“ outsourcing destinaciju, gde bi se naši stručnjaci isključivo merili po kvantitetu a ne po kvalitetu.

Cilj naše države bi trebalo da bude da domaći softverki sektor postane brend, da domaće softverske kompanije dobiju priliku da rade na velikim razvojnim projektima i da razvijaju svoja znanja i kompetencije, a da domaći programeri budu sposobni da konkurišu svojim kolegama iz najrazvijenijih država.

Da bi se ovo postiglo, potrebna je čvršća saradnja vlade i softverskih kompanija u njihovom nastupu na domaćem i stranim tržištima. Na domaćem tržištu država treba da obezbedi da domaće kompanije i domaći stručnjaci dobiju što više prostora za rad, a na stranom treba da im pomogne u promociji i da podrži njihove aktivnosti. Da bi to bilo ostvareno, potrebno je prikupiti podatke o domaćoj ponudi kvalitetnih proizvoda i ekspertskih znanja, definisati zajednički nastup radi stvaranja brenda “Srpska IT industrija” i obezbediti fondove za finansiranje marketinških aktivnosti.

Saradnja IT kompanija i državnih institucija postoji i razvija se u dobrom pravcu, ali se promene dešavaju suviše sporo, a samim tim nema ni željenih efekata. Informacione tehnologije su oblast u kojoj su brzina reakcije, prilagodljivost i vizija presudni za uspeh. Takva prilika postoji, dobrih primera ima dovoljno, ali je neophodno da se pokrenemo i domaće znanje i iskustvo plasiramo u svetu.