Digitalne podele

2011 - Jun - 05

Kada sam svojevremeno pisao o pojmu e-inkluzije, spominjao sam procese i aktivnosti koje imaju za cilj da omoguće jednak i nesmetan pristup blagodetima informacionih tehnologija i telekomunikacija svim ljudima bez obzira na to kojoj manjinskoj grupi pripadaju. Prevashodno je cilj da se u korišćenje Interneta i računara uključe (otuda i naziv – inkluzija) ranjive grupe prema rasnoj, etničkoj i polnoj pripadnosti, starosnom dobu, zdravstvenom stanju, socijalnom statusu, stručnoj osposobljenosti, seksualnoj orjentaciji, ali, na primer, i udaljenosti od velikih gradskih centara. E-inkluzija je sastavni deo Digitalne agende za Evropu koju je usvojila Evropska unija, ali je uključena i u domaću Strategiju razvoja informacionog društva do 2020. godine.

Jedan od glavnih problema sa kojima se na ovom planu bori savremeni svet je takozvana globalna digitalna podela (eng. digital divide). Radi se o činjenici da informacione tehnologije i Internet nisu na isti način dostupne u svim delovima sveta, a da su te razlike ponekad veoma drastične. Ova pojava ima i značajne ekonomske, socijalne, kulturološke, pa i političke posledice, i sve je ozbiljnija tema u mnogim krugovima. Ključni pokazatelji podela i napretka su širokopojasni pristup Internetu i broj računara u domaćinstvima, zastupljenost elektronskog poslovanja i prodaje putem Interneta, ulaganje u ovu oblast i državna strategija razvoja informatičkog društva.

Premda je teško realno proceniti razmere digitalnih podela, stručnjaci se slažu da se one generalno smanjuju, najpre zbog toga što je rast mnogo veći u zemljama u razvoju, dok su na Zapadu i razvijenim zemljama u većini slučajeva već dostignute određene granice i uspesi nakon kojih je brži napredak teško ostvariv. Tako, na primer, Južna Koreja vodi po broju domaćinstava sa broadband Internet konekcijom sa neverovatnih 97,6 odsto. Sledi Švedska sa 83,6%, zatim Velika Britanija sa 73%, a Sjedinjene Američke Države su na četvrtom mestu sa 64,8 procenata. Zemlje koje su prethodnih godina doživele ekonomsku ekspanziju, pre svih Brazil, Rusija i Kina, na nivou su od oko jedne četvrtine do jedne trećine porodica koje poseduju računar i pristup Internetu. Indija je u veoma nezavidnom položaju sa svega 4,7%, premda slovi za državu koja izvozi informatičke stručnjake. Afričke zemlje su, naravno, najugroženije. Kenija, na primer, ima svega 1,7% domaćinstava sa pristupom globalnoj Mreži. Ono što pruža dozu optimizma je ubrzani rast, pa je tako u zemljama u razvoju između 2005. i 2010. broj korisnika brzog Interneta porastao za oko 255%.

Na žalost, činjenica je da će planeta u dogledno vreme ostati duboko podeljena, i to ne samo digitalno. Mnogi će čitalac zbog toga, sa punim pravom, reći kako je mnogo važnije iskorenjavanje razlika između onih koji gladuju i delova sveta gde se hrana svakodnevno baca. Naravno da je to mnogo veći problem i posebna tema, ali je bitno razumeti da brisanje digitalnih podela utiče i na ostale sfere života. Protok informacija, viši nivo obrazovanja, pružanje novih prilika za razvoj informatičke infrastrukture, nova zanimanja, optimizacija brojnih procesa i slične pogodnosti koje donose informacione tehnologije uticaće i na smanjenje socijalnih razlika i podizanje svesti pojedinaca.

Zanimljivost: Predviđa se da će 2020. godine Kina imati najveću apsolutnu zastupljenost brzog pristupa Internetu sa oko 230 miliona korisnika.