Digitalna privatnost

2010 - Jan - 31

Još od začetka digitalne ere preovladava mišljenje kako informacione tehnologije, pogotovo računari, utiču na otuđenje ljudi jednih od drugih. Tipična slika koja se javi kada se pokrene ova tema je mračna neprovetrena prostorija koju osvetljava jedino monitor kompjutera za kojim sedi neuredni ovisnik o tehnologiji. Na sreću, radi se samo o predrasudi koju je teško iskoreniti. Računari i Internet postali su deo svakodnevnice većine „običnih“ ljudi, a socijalne mreže i novi metodi komunikacije omogućuju obnovu pokidanih veza i širenje kruga prijatelja i poznanika izvan granica lokalnog grada ili države.

Socijalne mreže i drugi interaktivni servisi pretpostavljaju razmenu ličnih i svih drugih informacija koje se mogu smatrati delom privatnosti pojedinaca. Neretko se takođe dešava da poverljive poslovne informacije „procure“ nepažljivim objavljivanjem na blogu ili postavljanjem statusa na Facebooku, na primer. Drugi aspekt koji utiče na fenomen takozvane „digitalne privatnosti“ je dostupnost ličnih informacija kroz praćenje aktivnosti na Internetu, lociranje u mobilnoj mreži, uvid u finansijske transakcije (posebno kod različitih metoda bezgotovinskog plaćanja), povezanost sa prijateljima i porodicom i slično. Srećom, ovakvi podaci najčešće su dostupni samo ovlašćenim državnim institucijama ili kompanijama uz odgovarajuću saglasnost građana, ali se opet postavlja pitanje stvarne slobode čoveka u modernom društvu.

Prošli četvrtak proglašen je za međunarodni dan privatnosti podataka od strane grupe kompanija i drugih institucija predvođenih Intelom, Microsoftom i Googleom. Ideja ove grupacije je razvoj alata i tehnologija koje će omogućiti sprečavanja zloupotrebe ličnih podataka u sajber prostoru, kao i edukacija građana o načinima samozaštite. Zanimljivo je, međutim, da je u prethodnoj deceniji nekoliko kompanija koje su pokrenule servise za zaštitu privatnosti propalo, ili se usled nezainteresovanosti tržišta čak okrenulo u sopstvenu suprotnost i sada se bave prikupljanjem i analizom podataka. Name, digitalna privatnost je nešto na šta većina ljudi obično ne obraća preteranu pažnju ili očekuje da zaštita bude deo postojećih servisa, a ne nešto što se posebno naplaćuje. U kojoj meri ljudi ne obraćaju pažnju na zaštitu informacija govori i nezvanično istraživanje BBC-ja koje je pokazalo da bi čak 66 procenata stanovništva bilo spremno da za šoljicu kafe oda svoju računarsku lozinku.

O novoj eri u kojoj postoje uslovi za mogućnost apsolutne kontrole i uvida u privatnost svakog pojedinca (finansijske transakcije, lokacija i kretanje, telefonski razgovori, elektronska pošta, kupovne navike itd.) teoretičari zavere i paranoici raznih vrsta će uvek imati svoje mišljenje, a pisci i režiseri će u ovome pronaći večitu inspiraciju i temu za svoja dela. Ostatak građana trebalo bi da razume osnovne principe zaštite svojih ličnih podataka i da ih dosledno primenjuje. Takođe, važno je da shvatimo kako je, i pored tehničke omogućenosti, praktično neostvarivo potpuno praćenje i kontrolisanje beskonačnog digitalnog prostora, odnosno da je tvrdnja kako neko čita sve poruke koje šaljemo jedni drugima u najmanju ruku apsurdna. Sa druge strane, blagodeti informatičkog doba vidljive su na svakom koraku kroz povećanje produktivnosti, olakšavanje svakodnevnih aktivnosti, neverovatnu dostupnost znanja i informacija, kao i mogućnost da dopremo do većine stanovnika planete i tako proširimo svoje vidike.