Deca novog doba

2011 - Jan - 23

Nedavno je vodeće mesto na listi najpopularnijih aplikacija za Apple iPad zauzela video igrica koju je osmislio i programirao četrnaestogodišnji dečak, nadmašivši tako ostvarenja na kojima su radili timovi u kompanijama ili mnogo iskusniji programeri. Ovo je još jedan dokaz u prilog tvrdnji koju sam više puta isticao na ovim stranama o tome u kojoj meri nove generacije dece već uveliko žive u digitalnoj eri i kako su oni mnogo spremniji za novo doba od nas odraslih. Mislim da je to dobro jer omogućuje da se oni bez većih problema prilagođavaju svim tehnološkim i drugim promenama koje će doneti godine pred nama. Sa druge strane, ne smemo da zaboravimo da je jednako važan i razvoj nekih drugih veština i sposobnosti koje su više vezane za fizički svet.

Jedno nedavno istraživanje napravljeno na uzorku dece između dve i pet godina u SAD, Kanadi, zemljama Zapadne Evrope, Japanu, Australiji i Novom Zelandu pokazalo je interesantne i na momente zabrinjavajuće rezultate. Naime, pokazalo se da u nekim oblastima deca imaju bolje rezultate u tehničkim nego u “životnim” veštinama. Tako, na primer, 58 procenata ispitanih može da igra jednostavne video igrice, dok svega 52% ume da vozi bicikl. Dalje, šezdeset i tri odsto može samostalno da uključi kompjuter, a čak 69 procenata ume da koristi računarskog miša. Istovremeno, samo dvadeset odsto ume da pliva uz malu pomoć odraslih i da nazove hitnu pomoć telefonom, a svega 11% da samostalno veže pertle. Zanimljivo je i da 19% ispitane dece ume da koristi mobilni telefon ili tablet uređaj.

Istraživanje koje sam naveo kao primer diskutabilno je po pitanju reprezentativnosti uzorka ispitanika budući da je sprovedeno u saradnji sa roditeljima koji su aktivni na Internetu. Pretpostavljam da je opšta slika nešto drugačija, pogotovo u manje razvijenim zemljama poput naše. Ipak, kao i na drugim poljima, ono što se dešava na Zapadu neminovno će doći i do nas u dogledno vreme. Redovan čitalac zna da se svesrdno zalažem za razvoj i popularizaciju informacionih tehnologija, kao i da smatram da unapređenja u ovoj oblasti za Srbiju znače opšti napredak privrede i ekonomije. Deo tih unapređenja svakako je i permanentna edukacija svih građanja za korišćenje računara i drugih tehnoloških rešenja, a pre svega najmlađih generacija. Sa druge strane, ne bismo smeli da dozvolimo da to što decu prirodno interesuje tehnika bude zamena za pažnju koju treba da im posvetimo i rad sa njima na onome što je korisno za razvoj njihovih ukupnih sposobnosti.

Ukratko, siguran sam da onih 58 odsto petogodišnje dece koja igraju video igrice rade to uglavnom sa blagoslovom roditelja jer je njima, roditeljima, tako lakše. Dete koje je “zaluđeno” igricama ne traži od roditelja da mu posvete vreme, a roditelji su suviše zeuzeti obavezama sve bržeg života ili, što je još gore, sobom i svojim ličnim interesovanjima. Ako bismo dečiju radoznalost i spremnost za upijanje informacija iskoristili da radimo zajedno sa njima i da ih učimo onome što je važno za njihovu budućnosti, statistika bi bila značajno drugačija. To međutim znači da i roditelji moraju da poseduju odgovarajuća znanja i da rade na sopstvenom usavršavanju, što je verovatno ključni i jedini pravi problem u ovoj priči.