Daleka obala

2008 - Jun - 08

Pisanje ovog članka zatiče me na putovanju po Sjedinjenim Američkim Državama. Svrha posete je, kako to moji trenutni domaćini vole da kažu, posao i zadovoljstvo. Poslovni deo tiče se ostvarenja kontakta sa nekim ovdašnjim firmama i institucijama u cilju upoznavanja sa našom zemljom i kompanijom, kao i potencijalnog dogovora o saradnji. E sad, saradnja može biti dvojaka – klijenti mogu biti direktno zainteresovani za naše usluge, softverske proizvode i ekspertizu, a sa nekima želimo da sklopimo dugoročni poslovni odnos kao podizvođači, ili kako se to popularno kaže – autsorsing partneri. O ovom drugom bih želeo da kažem nekoliko reči.

Izraz autsorsing (eng. outsourcing) koristi se od početka osamdesetih godina prošlog veka, ali je u masovnu upotrebu ušao u poslednjih petnaestak godina, i to najviše zbog industrije informacionih tehnologija. Radi se o izmeštanju dela poslovnih procesa “trećim licima”, odnosno nezavisnim kompanijama, a radi smanjenja troškova i postizanja efikasnije upotrebe ljudskih resursa, kapitala, znanja i tehnologije. U vreme takozvanog “dot kom buma”, krajem devedesetih godina, potreba SAD i razvijenih zemalja za stručnim programerskim kadrovima bila je ogromna, pa je “izvoz” posla postao uobičajena praksa. Vodeća autsorsing zemlja u to vreme bila je Indija koja je dugo predstavljala idealno rešenje zbog velikog broja mladih stručnih kadrova koji govore engleski jezik. Naravno, i kod nas je otvoren veliki broj malih firmi za autsorsing. Nažalost, mnoge su morale da prekinu sa radom jer je za ozbiljnu podršku velikim softverskim projektima neophodna i odgovarajuća organizacija. One koje su opstale danas posluju više nego uspešno, i – što je takođe od velikog značaja – nezavisno od dešavanja na lokalnim tržištima.

O ovom fenomenu u svetski popularnoj knjizi “Svet je ravan, kratka istorija 21. veka” piše gospodin Tomas Fridman. Njegova je teza da planeta u procesu globalizacije postaje “ravna” u smislu da sve zemlje, kompanije i pojedinci dobijaju istu šansu i iste uslove za borbu na tržištu. Kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na ovakvo stanje on navodi i autsorsing, a cela ideja nastala je upravo nakon njegove posete najvećoj autsorsing kompaniji u Indiji.

Sasvim očekivano, postoje i brojni kritičari fenomena autsorsinga. Najglasniji su oni koji ističu da je time ugrožena domaća radna snaga, kao i da postoji opasnost od transfera znanja i tehnologije u konkurentske zemlje. Ipak, za uprave kompanija koje koriste autsorsing usluge značajniji su problemi pouzdanosti i kvaliteta, jezičkih barijera i komunikacije uopšte, ali i sigurnosti. Zbog toga se u svetu oseća stagnacija, ako ne i pad u oblasti klasičnog autsorsinga u IT industriji. Jednostavno, nije više dovoljno da se prosto iznajmljuju programeri koji samo pišu delove programskog koda. Sve češće se javlja potreba za dugoročnim autsorsing partnerima koji su sposobni da na sebe preuzmu sve faze u radu na projektima velikih razmera, uključujući i istraživanje i inovacije. To konkretno znači da potencijalni partneri moraju da poseduju odgovarajuću infrastrukturu i složenu strukturu kompetencija. Kao četiri vodeće zemlje koje su sposobne da pruže ovu vrstu usluga Gartner grupa navodi Indiju, Irsku, Kanadu i Izrael, ali i Srbija poseduje potencijal da se uključi u ovu trku. Mislim da upravo tu treba tražiti priliku za domaće softverske kompanije da “preskoče” granice lokalnog tržišta i postanu konkurentne u globalnim okvirima.